Karlo Baranji i Zlata Markov-Baranji – Međuratni skulptorski opus

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Bračni par Zlata Markov-Baranji i Karlo Baranji (Baranyi Karoly) su ostavili dubok trag u vojvođanskoj međuratnoj skulpturi a potom, u vremenu posle Drugog svetskog rata, keramici, keramoplastici i keramoslikarstvu. Bili su jedni od pionira vajarstva i keramike u Vojvodini. Tema ove studije je njihov međuratni skulptorski opus dok drugi delovi njihovih bogatih umetničkih i pedagoških karijera nisu bili predmet ove rasprave.

Mada o radu Baranjijevih, posebno onom između dva svetska rata, do danas ne postoji celovita i sistematična studija, brojni se tekstovi odnose na njihovo rano stvaralaštvo, a posebno na posleratno delovanje. O Baranjevijima su pisali domaći istoričari umetnosti[1] i novinari, na srpskom[2] i mađarskom jeziku.[3] Iz svih tih natpisa moguće je detaljno rekonstruisati njihov život i rad čak i za međuratnom period, mada se većina natpisa odnosi na njihovu umetničku delatnost iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Naravno, bila je primetna činjenica da za sve vrste umetnosti, pa i društvena dešavanja iz vremena međuratnih kraljevina, domaća istoriografija ni novinarstvo nisu pokazivali posebno interesovanje. Ipak, Zlata Markov u tekstu monografije Karla Baranjija[4] beleži brojne podatke iz njihovog života tokom predratnih godina, a u kasnijim novinskim intervjuima takođe pominje još zanimljivih činjenica o sebi, suprugu i sada već mitskom porodičnom ateljeu na Telepu, u Vršačkoj 25.[5]

Karlo Baranji (Novi Sad, 3. novembar 1894 – Novi Sad,  13. mart 1978) je osmogodišnju školu završio u Sremskim Karlovcima. Gimnaziju je pohađao u Novom Sadu a maturirao u Vrbasu. Prve pouke iz slikarstva je dobio od Jožefa Pehana (Pechan Joszef) i Šandora Olaha (Olah Sandor). Posle gimnazije studirao je na Filozofskom fakultetu u Budimpešti do početka Prvog svetskog rata kada prekida studije i vraća se u Vrbas. Već opredeljen za likovnu umetnost ubrzo odlazi u Minhen (1917) i uči kod slikara Petera Korde. Dve godine kasnije, prve slikarske radove izlaže na izložbi u Budimpešti gde ponovo dolazi 1922. da bi učio vajarstvo kod Bela Farkaš Pankotaia (Pankotai Farkas Bela). Tokom naredne godine okuplja više vojvođanskih umetnika u neformalno udruženje i sa njima izlaže u više gradova Vojvodine. No udruženje se ubrzo raspada a Baranji dolazi u Parizu, gde radi u ateljeu francuskog arhitekte i vajara Kamila Žarniea (1923-1925). Pored skulpture Baranji se paralelno bavi i keramikom. Sa Ivanom Tabakovićem izradio je keramičke panoe koje su na izložbi u Parizu osvojile Grand Prix (1937).[6] Posle rata Baranjijevi radovi u pojednostavljenih formi, svedeni na ravni sa dekorativnim elementima. Ta dela su monohromno bojena i prilagođena savremenoj arhitekturi u slobodnom prostoru, sa dosta primenjenih, folklornih i rustičnih elemenata što odaje uticaj keramike kojom se i dalje uspešno bavio. Posleratne skulpture je izvodio u kamenu, drvetu, šamotu i gvožđu a neke od njih su izložene u parkovskom prostoru oko Palićkog jezera. Njegova keramička dela kamernog karaktera nalaze se u Narodnom muzeju u Zrenjaninu i Gradskom muzeju u Subotici.

Zlata Markov-Baranji (Žitište, 17. mart 1906 – Novi Sad, 15. mart 1986) je rano ostala bez roditelja, a vrlo brzo i bez sestara, ali joj solidna porodična finansijska situacija obezbeđuje redovno školovanje. Prvo u internatu u Bukureštu da bi potom osnovnu i srednju školu završila u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu). Školovanje je nastavila u Temišvaru i Beču gde je učila slikarstvo, muziku i jezike. Posle upoznavanja sa svojim budućim suprugom Karlom Baranjijem, dok je još boravio u Parizu, dopisivanja, intenzivni kontakata a potom i venčanja (1925), kod njega učila vajarstvo. U nekoj vrsti porodičnog ateljea u Budimpešti Zlatu su još podučavali i Karlovi prijatelji umetnici Ferenc Međaši (Megyessy Ferenc) i Bela Farkaš Pankotai. U Novi Sad bračni par Baranji se konačno preseljava 1931. godine kupivši vinograd na periferiji grada da bi mogli sazidati keramičku peć, jer se u to vreme, po njenim rečima, od skulpture nije moglo živeti.

U Novom Sadu tokom rata Karlo ulazi u Udruženje (Bačkih) umetnika (Delvideki Szepmires Ceh) koje u vreme okupacije organizuje izložbe (Novi Sad, Budimpešta, Palić, Segedin), te zbog toga verovatno odmah po oslobođenju biva tretiran kao ratni zarobljenik i deportovan u zatvor u Foči. Po zapisima njegove supruge, Karlo se obreo u Mađarskoj već 1946. godine. Do ponovnog povratka u Novi Sad 1958. godine, predavao je anatomiju, vajanje i keramiku u umetničkim i zanatskim školama u Čongradu i Segedinu, a bio je aktivan i u mađarskom udruženjiu umetnika. Ipak, kao i ostali stanovnici Novog Sada, Baranjijevi su četrdesetih godine živeli u velikoj neizvesnosti. U periodu 1935-1940. već su bili relativno etablirani umetnici, kao sasvim retki vajari i keramičari  koji povremeno obavljali i umetničko-zanatske poslove. Može se reći da su bili poznatiji kao umetnici keramike i keramoplastike, tada sasvim novih umetničkih disciplina na ovim prostorima. Od vajarstva se nije moglo živeti, svedočila je Zlata Baranji. U aprilu 1940. prilikom velikih poplava u Vojvodini i Novom Sadu, Dunav je odneo njihovu kuću sa ateljeom na Telepu, zajedno sa svim skulpturama, maketama, odlivcima, keramikom, alatom i svime onim što čini jedan umetničko-zanatski atelje sa radionicom. Mada su tokom rata uspeli da ponovo iz pepela podignu staru kuću sa radionicom i da je osposobe za normalan život i rad, 6. septembra 1944. u savezničkom bombardovanju Novog Sada Baranjijevi ponovo gube kuću sa ateljeom na Telepu.

Za Zlatu Markov-Baranji vezane su mnoge akcije i izvesne početne inovacije u Novom Sadu između dva svetska rata. Jedna od njih je i učešće u inicijativi Trgovačko-industrijske i zanatske komore za osnivanje škole za aranžiranje izloga, reklamnu i primenjenu umetnost, koja je i osnovana posle rata. Posle rata Zlata se sasvim posvećuje keramici i keramoplastici, mada je učestvovala još na prvoj izložbi keramike u Vojvodini (1934). Tokom 1948. godine pokrenula je Odsek umetničke keramike u novosadskoj Školi za primenjenu umetnost gde je u period 1953-1961. prenosila svoje bogato iskustvo rada u keramici. Jedna je od odnivača Udruženja umetnika primenjene uemtnosti Srbije i Vojvodine a bila je i predsednik ULPIDIV-a. Nastojeći da aktivnost beleži i učestvovanjem na izložbama, već na prvoj izložbi keramike u Jugoslaviji u Beogradu (1954). Prva izložba Udruženja primenjenih umetnika Srbije potvrdila je polet i disciplinu umetnika primenjenih umetnosti a u njenom odganizovanju bila je aktivna i Zlata Markov. (1955). Njeni radovi u formi keramoplastike i keramoslikarstva odišu blagom osećajnošću i umetničkom zanesenošću. Nagrađena je srebrnom medaljom na kolektivnim izložbama u Briselu „Association Royale des Artistes Professinnels de Belgiqe“(1958, 1969), Zlatnom Formom (1965) i Oktobarskom nagradom Novog Sada, sa suprugom (1969). Zajedno su izlagali u Novom Sad, Subotici, Bačkoj Topoli, Segedinu i Budimpešti.

 Radovi

Karlo Baranji se vajarstvom bavio od početka dvadesetih godina izradom portreta, plaketa, reljefima a potom i punom plastikom u sklopu arhitekture. Plakete i figurine je radio u akademskom, realističkom stilu sa lirskim tonovima, dok su mu portreti izvedeni u duhu konstruktivizma i neosecesije sa prenapregnutim i ekspresivno deformisanim licima. Gipsana poprsja – Albanac, glave Hrista, Muškarca i Vojnika – nastala između 1930-1936. rečito govore o kontinuitetu Baranjijevog međurtnog rada na tzv. klasičnoj skulpturi. Ovako naglašeni gestikularni prikazi ličnosti, krajnje specifične stilizacije, bili su sasvim retka pojava u jugoslovenskoj skulpturi XX veka.

Kada je reč o javnim skulpturama, prvi Karlovi radovi potiču sa samog početka tridesetih godina kada je učestvovao na nekoliko konkursa za religiozne sculpture, ali bez izvedenih radova. Prvi značajniji uspeh doživljava sa skulpturom Merkura na zgradi novosadske Trgovačke omladine koja je podignuta u periodu 1931-1932. po projektima arh. Đorđa Tabakovića.[7] Pored za grad sasvim novog modernističkog pristupa savremenoj arhitekturi ova građevina je bila značajna i zbog delovanja ovog aktivnog privrednog udruženja. Baranji je predstavio figure antičkog boga, u klasičnoj, poluležećoj pozi. Bili su prisutni i svi Merkurovi simboli i atributi kao glasnika bogova i boga trgovine, profita i putovanja – krilate sandale i kaciga kao i štap sa zmijom (kaducej).

Kompozicija je bila široka oko šest metara, a visine oko dva, tako da je u to vreme, početkom tridesetih godina, bila jedna od najvećih (krovnih) skulptorskih aplikacija u čitavoj zemlji. Mada predviđena da bude izvedena od čvrstog materijala, tada popularnog veštačkog kamena, skulptura je zbog težine i eventualnog narušavanja statike čitave zgrade, na kraju izvedena od poroznog materijala, bojenog gipsa koji je potom premazan određenim zaštitnim sredstvima, te se moglo očekivati da neće preživeti neko ozbiljnije vreme. Tako se i desilo te je skulptura, već posle godinu dana nepovratno uklonjena. Jedino svedočenje o njenom postojanju su retke fotografije Doma trgovačke omladine na osnovu kojih je teško dati njen precizniji opis. Svakako da Baranji nije insistirao na detaljima jer je reč o skulpturi predviđenoj da bude postavljena na visini od nekoliko desetina metara čime je njeno detaljno sagledavanje praktično nemoguće. Tako je pionirski postupak postavljanja skulpture na neku građevinu neslavno propao ali se ne mogu isključiti povoljni efekti ovog postupka jer će se na brojnim novosadskim fasadama narednih godina pojaviti skulptorska ostvarenja, u punoj formi skulpture ili još češće reljefa.

U isto vreme kada je angažovan oko Merkurove skulpture, Baranji radi na nacrtima a potom izradi plastične dekoracije crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Doboju, koja je ujedno i Spomen-kosturnice palih boraca u Prvom svetskom ratu, izvedena je u tom duhu, ovoga puta u direktnoj vezi sa tradicijom kamenorezačkih dela nastalih po ugledu na spomenike iz moravske stilske grupe.[8] Sama crkva, projektovana 1931. i građena do osvećenja 1938. po projektima arh. Dušana Babića (Banjaluka, 1894 – Beograd, 1948), jednog od najistaknutijih predstavnika (rane) srpske moderne arhitekture, u stvari, predstavlja simplifikovanu ili sažetu verziju njegovog konkursnog projekta za Svetosavski hram u Beogradu (1926).[9] Baranji je posao u Doboju kako izgleda obavio korektno, zanatski kvalitetno i precizno, što ukazuje da je već na početku tridesetih godina postao solidan klesar koji se mogao uhvatiti u koštac sa složenom kamenom dekoracijom brojnih stubića, kapitela i rozeta dobojskog hrama.

Takođe u vreme oko 1930. godine, Karlo radi na reljefima i slobodnim skulpturama za fasadu porodične kuće inž. Stevana Radivojevića u novosadskoj ulici Miroslava Antića br. 7.  – dve stojeće skulpture (Pobeda i Radnik ) i dva reljefa (Apoteoza i Kosovska devojka).[10] Ova sasvim neobična i u gradu jedinstvena fasadana kompozicija, detaljno planirana i izvedena, sadrži i dekorativnu anforu.

Po zapisima Zlate Markov, kamena skulptura dr Đorđa Natoševića, nastala u  perioda 1934-1935. godine i faktički je poslednji Karlov samostalni rad u čijoj zamisli i izradi ona nije učestvovala. Svi potonji radovi nastali do početka Drugog svetskog rata, bez obzira kako su potpisani, dokumentovani ili pomenuti u tekstovima, mogu se smatrati produktima njihovog zajedničkog rada, od odluka da se učestvuje na nekom od spomeničkih konkursa, do samih umetničkih i izvođačkih zamisli. Radeći zajedno, seća se Zlata Markov, bili smo umetnički par koji se duhovno i stvaralački dopunjavao. Imala sam često utisak da ni ono što sam potpuno sama zamislila i ostvarila, nije samo moje, toliko smo bili jedna misao, podvlači autorka.

Skulptura Đorđa Natoševića (1821-1887), školskog reformatora i pisca prvog udženika po Vukovom pravopisu, izvedena je od veštačkog kamena, visoka  220 cm, postavljena je na vrhu ulanog portala Učiteljskog doma 1936. godine.[11] Gipsani model (vis. 200 cm, sign. na plinti lat: Baranji K. 1935) se nalazi u istoimenoj osnovnoj školi u Novom Sadu. Tokom 1936. godine Baranjijevi organizuju čak dve izložbe – Karlovih (galerijskih) skulptura, bez nekog otkupa, a potom i izložbu svojih keramičkih radova, prvu u Jugoslaviji, na kojoj su sve izloženo prodali, mada se potom nisu bavili sitnom utilitarnom kekamikom. Od te izložbe, podvlači Zlata Baranji, počinje njihov zajednički rad.

Na velikom jugoslovenskom konkursu organizovanom za umetničku dekoraciju Narodne skupštine (1936), vajarski par Baranji je, od preko tri stotine pristiglih radova, nagrađen drugom i trećom nagradoma – statue cara Dušana i kralja Tomislava, kao i za personifikaciju Industrije.[12] Ipak, i pored zajedničkog rada, u dnevnim izveštajima se Karlo pominje kao autor statua cara Dušana i kralja Tomislava, dok je Industrija prepisana Zlati.

Slična je situacija i sa konkursom za spomenik kralju Petru I Karađorđeviću u Novom Sadu gde se pominje samo Zlatino autorstvo prilikom izveštaja da je njen rad osvojio otkup. O ovom konkursu postoji monografski tekst na ovom portal.[13] Prvu nagradu žiri je dodelio radu hrvatskom vajaru Ivanu Radaušu (Vinkovci, 1906 – Zagreb, 1975). Drugu nagradu osvojio je srpski vajar Ilija Kolarić (Veliko selo kod Beograda, 1894 – Beograd, 1968), dok je treća nagrada dodeljena hrvatskom skulptoru Frani Kršiniću (Lumbarda, 1897 – Zagreb, 1982). Pored tri glavne nagrade dodeljena su i četiri otkupa pod šiframa “Ka pravdi“, “Bor“, “Spomenik Kralju Oslobodiocu“ i “862“ za koji je jedino sačuvano ime autora – mlada novosadska skulptorka Zlata Markov Baranji. Novosadski Dan je preneo ovu vest za koju je vladalo veliko interesovanje građana sa osvrtom na rad sugrađanske Markov a tom prilikom je publikovana je i fotografija makete njenog konkursnog rada koja je ujedno i jedina predstava nekog od radova sa konkursa koja je do danas poznata.[14]

Svakako najmonumentaliniji rad Zlate Baranji, koji je izvela zajedno sa suprugom Karlom, je skulptura „Ikarus“ (1938) na zgradi Vazduhoplovne komande u Zemunu arhitekte Dragiše Brašovana (1887-1965). Ipak, onovremena štampa eksplicitno, sa autorkinim izjavama, govori u više napisa da je na konkursu pobedila Zlata Markov-Baranji: „Ja sam sebi dala najviše truda da izradim lep model i zbog toga sam i pobedila. Bez obzira na stav ostalih, poznatijih i reklamiranih umetnika“. Skulptura Ikarusa koja izranja iz zidne ravni, uzdignutih i raširenih krila, predstavljena je u jakom ekspresivnom naboju u kome su horizontalne i vertikalne mase zategnute skoro do pucanja. Telo je izvajano u formi junačkog torza dok geometrija krila čitavu figure usmerava prema posmatraču. Nema sumlje da je zemunski Ikarus jedna od najuspelijih vajarskih kompozicija na nekom od javnih objekata u srpskoj međuratnoj arhitekturi.

Figure Dečaci i Devojčice (1938) od veštačkog kamena (1,25 x 1,70 m / 1,55 x 1,28 m) klesane u širokim i čistim potezima dok su površine blago ukošene povećavajući njihovu ukupnu dinamiku grupa. Skulpture su bile prvobitno postavljene ispred ogledne škole kraljevića Andreja (danas Gimnazija Isidora Sekulić).[15] Danas se nalaze ispred osmogodišnje škole Žarko Zrenjanin na Limanu III. Mada izmeštene sa svoje prvobitne lokacije, skulpture su se sasvim uklopile u novo okruženje. Pažljivo odabran motiv, zamišljen i izveden kao neka vrsta didaktičko-dekorativnog simbola školstva (pedagogije). Grupe figura su naglašena u gestu, radoznalost devojčica i dečaka koji sa detinjom strašću posmatraju otvorene knjige, kao zajedničkog simbola obe grupe. Bez suvišnih detalja koje bi dodatno opteretili skulpture, autorka je uspela da odabranim motivima iskaže osnovne zamisli.

Reljefi sa prikazima vojnih jedinica potiču još iz predantičkog vremena dok su starovekovnu kulminaciju doživeli brojni spomenici nastali tokom trajanja Rimske carstva – trijunfalne kapije, stubovi, reljefi i spomenici posvećeni uspesima rimske vojske. Tako je motiv osvajanja, a tek potom, oslobođenja bio prisutan u memorijalnoj arhitekturi i skulpturi sve do sredine XX veka.

Kako je vremenom Beogradska kapija postala svojevrsni svečani ulaz u Novi Sad, jer je Podgrađe do kraja integrisano u grad podizanjem (stalnog) mosta između Petrovaradina i Novog Sada krajem dvadesetih godina proteklog veka, ne čudi što je njena istočna fasada izabrana za lokacije ove spomen-ploče sa memorijalnim reljefom.[16] Reljef u službi propagandno-istorijskog narativa prikazuje svečano trenutak ulaska srpske vojske u Novi Sad 9. novembra 1918. godine, koju je predvodio major Vojislav Bugarski i slavne Prve armije vojvode Petra Bojovića. Inače pozicija na istočnoj strani Beogradske kapije bila je po nekim saznanjima domaćih istoričara (Đorđe Srbulović) tokom Prvog svetskog rata predviđena za postavljanje spomeničkog znamenja koje bi podsećalo na austro-ugarsko nasleđe ovih prostora. Kako se to nije ostvarilo, ostaje tema za neke buduće istraživače.

Spomen-ploča je svečano postavljena 9. novembra 1938. godine, na dvadesetogodišnjicu ulaska srpske vojske u Novi Sad. Dnevne novine su godišnjicu obeležile detaljnim podsećanjem na dešavanja iz jeseni 1918. godine, kada se samo u Petrovaradinu, za ishranu velikog broja oslobođenih srpskih zarobljenika koji su se tu našli neposredno posle okončanja rata, “peklo dvadeset hiljada hlebova i klalo četrdeset volova.“[17] Posebna pažnja je posvećena samoj svečanosti na kojoj je bilo prisutno preko dvadeset (na licu mesta) ili pak četrdeset hiljada građana (u čitavom gradu). Sve gradske  ulice i kuće bile dekorisane zastavama a škole i državne ustanove nisu radile. Već od ranog jutra svi su hitali u Petrovaradin da zauzmu što lepše mesto, da bi posmatrali svečano otkrivanje spomen-ploče na Beogradsku kapiju u čijoj blizini je bila improvizovana velika tribina gde je, između ostalih zvanica, sedeo i potpukovnik u penziji Vojislav Bugarski, koji je predvodio srpsku vojsku prilikom ulaska u grad 1918. godine. Govore su održali dr Ignjat Pavlas, učesnik Velike narodne skupštine, i general Milorad Petrović, kraljev lični izaslanik koji je i otkrio spomen-ploču. Potom je vojna muzika intonirala državnu himnu dok je počasna četa ispalila plotun čime je objavljeno da je spomen-ploča otkrivena. Manifestacija je okončana grandioznim defileom trupa, u kome su uzele učešće sve trupe novosadskog garnizona. Kao i obično, u novinskim izveštajima autor nije pomenut niti su novinari komentarisali izgled spomenika.[18] Odmah po okupaciji Srema, u proleće 1941. godine, ustaše su reljef skinule i uništile.

Figuralni deo kompozicije na masivnom bronzanom reljefu (125 cm x 300 cm) definisan je u tri celine. U središnjem delu su prikazana dva srpska oficira na propetim konjima kako predvode grupu vojnika. U levom delu je su simbolična predstava porodice sa klasjem žita i korpama voća u rukama kako u svečanom činu dočekuju oslobodilačku vojsku. Reljef je izveden u širokim potezima, bez suvišnih detalja sa akcentom na figure propetih konja, vojničke uniforme i oružje. U levom gornjem uglu je predstavljen državni grb a pored njega je ime autorke, ispisano štampanom ćirilicom (Zlata Markov).

Reljef je rekonstruisan pod rukovodstvom akademskog vajara Nikole Macure i izveden je u Smederevu, u umetničkoj radionici „Kuzman“ akademskog vajara Zorana Kuzmanovića.

Tom prilikom reljefu je priključen i ćirilični natpis koji teče u dnu: „Devetog novembra 1918. Godine, za vreme Kralja Petra I Velikog Oslobodioca, a pod vrhovnom komandom Prestolonaslednika Regenta Aleksandra, kroz ovu kapiju prođoše prvi odredi pobedonosne srpske vojske, donoseći slobodu Vojvodini“.[19] Replika reljefa je svečano postavljen na isto mesto 9. novembra 2013. godine, uz prisustvo velikog broja zvanica i građana Novog Sada i okolnih mesta.[20]

Motivi iz seoskog života su poznata tema u svetskoj skulpturi, posebno kada je reč o reljefima, kroz pojedinačne scene, prikaz godišnjih doba ili kao deo nekih drugih kompozicija (Kalendar). Taj motiv povremeno srećemo i kod domaćih vajara, na primer kod Frangeša Mihanovića (Orač, 1902). Izbor scena Orač i Žeteoci bio je očekivani i prirodni odabir za objekat Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, osnovanog 1938. od Ministarstva poljoprivrede Kraljevine Jugoslavije, pod imenom Poljoprivredna i kontrolna stanica u Novom Sadu. Ovoga puta samostalno Zlata Markov, izvodi dva masivnih reljefa od veštačkog kamena (120 cm x 250 cm), tokom 1938. godine. Već u projektu objekta arh. Svetozara Matijaševića, koga je gradili poznato građevinsko preduzeće Pakvor & Haler, bile predviđena lokacija za skulpturalne aplikacije, o čemu govori i sama arhitektonska struktura fasade.[21] Ipak, umesto statua koje su, verovatno bile predviđene da budu određene personifikacije izvedeni su reljefi. Postavljeni u strogoj simetriji oko glavnog ulaza i oslonjene na masivni fasadni sokl, reljefi svojim galerijskim položajem u visini očiju prolaznika, vremenom su postali sastavni deo vizuelne svakodnevnice toga dela grada.

Kompozicija Orač data je u dve povezane reljefne figure, samog orača i udvojenih konjskih figura, dok su Žeteoci prikazuju u pravilnom ritmu tri figure žeteoca. Središnja ženska figura u ruci drži snop klasja, što bi mogla biti personifikacija grčke boginja žita i plodnosti Dementre. U rimskoj mitoliogiji to je boginja Cerera i uvek se prikazuje sa (agrarnim) simbolom klasja, često i sa rogom izlobilja prepunim plodova. Naglašena simbolika, prisutna već na prvi pogled pojačana je i pažljivim odabirom jedinstvenog ritma reljefa, kao i fokusiranjem na izabrane detalje. Ponovo bez suvišnih detalja autorka je stvorila svedenu kompoziciju, širokih površina i naglašenih kontura, dok su figure zaustavljene u naglašenom pokretu u vidu gesta.

Priliku za izvođenje reljefa Ikarusa, na fasadi upravne zgrade fabrike aviona Ikarus u Zemunu, Karlo dobija posle pobede na internom konkursu koji je organizovala ova fabrika krajem 1938. godine. Monumentalni reljef (oko 2 x 1,8 m) izveden je od Baranjijevog omiljenog materijala – veštačkog kamena. Reljef  je izveden stilizacijom izvijenog Ikarusovog lika, sa naglašenom muskulaturom i precizno definisanih krila, sasvim u stilu art decoa. Baranji se i potpisao na reljefu, dole desno, ćiriličnim pismom (K. Baranji).

Na fasadi novosadske Banovine Baranjijevi su tokom 1938-1940. izveli medaljone sa likovima vojvoda iz Prvog svetskog rat – Živojin Mišić, Radomir Putnik, Stepa Stepanović, Petar Bojović), kraljeva Petra i Aleksandra Karađorđevića – koji su uklonjeni u proleće 1945. godine. Uspešno ih je obnovio konzervator Ratko Kulić 2007. godine. Kao inspiracija za reljefe verovatno su poslužili aversi sa srpskih i jugoslovenskih kovanica sa likovima kraljeva Petra i Aleksandra.[22] Uostalo, sama struktura ovih medaljona asociraju na uveličane averse kovanica ili pak na, takođe uveličane, medalje ili plakete, od kojih su neke radili poznati srpski i jugoslovenski vajari – Đorđe Jovanović, Petar Ubavkić, Rudolf Valdec.[23] Posle odluke fasada Banovine umesto opeke bude obložena (bračkim) mermerom, Brašovan se svakako morao nanovo baviti ukrasnim repertarom, pa je budući ukras koncentrisao iznad centralnog ulaza sa Bulevara i u obradi zdanja Većnice. Program je morao biti odobren na najvišem mesti jer se radilo ne samo o likovnom segment već i o ideološkoj odluci da se ulaz u novu Banovinu markira sa likovima vojvoda iz Prvog svetskog rata i srpskih, kasnije jugoslovenskih kraljeva. U isto vreme, Baranjijevi su već bili visoko pozicionirani vajari, pa se odluka da se njima dodeli ovaj zadatak, izgleda sasvim prirodno. Zapravo, reč je o dve kompozicione celine : reljefi sa likovima vojvoda i kraljeva i ukrasni, fasadni program na zgradi Većnice – šezdesetak stilizovanih lavljih glava u potkrovnom vencu, kao i ukrasni medaljoni ispod spratnih otvora.

Tokom okupacije Novog Sada, mađarske okupacione vlasti su preko reljefnih medaljona postavili zastave, ali ih nisu uklonili. Ipak, neposredno po završetku rata, već u proleće 1945. godine reljefi su uklonjeni od strane nove, revolucionarne vlasti. Reljefi na Banovini su imali burnu istoriju – nepune dve godine krasile su centralni ulaz, potom su preživeli (u mraku) Drugi svetski rat, odmah posle su ulonjeni, da bi, šezdesetak godina kasnije rekonstruisani i vraćeni na svoja prvobitna mesta.

Od osam identičnih reljefa postavljenih na obnovljenoj železničkoj stanici u Novom Sadu, koji je izradio Karlo Baranji tokom 1936. godine, jedini preostali je izložen ispred nekadašnje ulaznog dela stanice, prema obližnjem bulevaru. Inače, stara zgrada železničke stanice je izgrađena 1883. godine, obnovljena i proširena tridesetih godina, da konačno bila srušena 1964. godine, tačnije preuređena u zgradu pošte.

Već je napomenuto da su bračni par Baranji povremeno bili angažovani na izradi  spomenike za pojedinačne i porodične grobnice na novosadskim grobljima – Almaško, Katolično i katoličko groblje na Trandžamentu. Ipak, do danas, nije potvrđeno autorstvo i pored činjenice da na sva tri pomenuta groblja postoje spomenici koji bi po svojoj strukturi i izgledu mogli pripadati njihovom opusu.

Legat Zlate Markov Baranji se čuva u zrenjaninskom Narodnom muzeju dok se njihov zajednički legat nalazi u Temerinu i sadrži deset Zlatinih i 41 Karlov rad. Njihovi radovi se nalaze i u Gradskim muzejima u Subotici i Novom Sadu kao i u Galeriji savremene umetnosti ‘’Likovni susret’’ u Subotici.

 

[1] Đorđe Jović, Zlata Markov-Baranji: Keramoplastika, keramoslikarstvo, skulptura, katalog izložbe,

Galerija Matice srpske, Likovni susret, Subotica, 1980; Olivera Mikić, Mirjana Džepina, Ljiljana

Živanović, Novosadske umetničke radionice XVIII – XX vek, Novi Sad, 1971. 94-95; Ljiljana Ivanović,

Razvoj skulpture u Vojvodini 1895-1980, Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1984. 7, 65-69;

Đorđe Jović, Ka umetnosti – izbor tekstova, Novi Sad, 1987. 206-211; Bela Duranci, Arhitektura i skulptura između dva rata, u: Duga nad akademijom, Savremena galerija centra za kulturu ‘Olga Petrov’, Pančevo, 1991. 32-43; Bela Duranci, Od ‘’Mirka’’ do ‘’Ikarusa’’, isto, 44-55; Ljiljana Ivanović, Karlo Baranji, Enciklopedija Novog Sada sv. 3, Novi Sad, 1995. 120-121; Donka Stančić, Miško Lazović, Banovina, Prometej, Novi Sad, 1999. 38; Bela Duranci, Na prekretnici vekova: Karlo Baranji, u: Moj izbor, Centar za vizuelnu kulturu ‘Zlatno oko’, Novi Sad, 2004. 4-17; Olga Kovačev Ninkov, Dva prijatelja i umetnika: Farkas Bela i  Baranyi Karoly, katalog izložbe, Art Gallery, Bačka Topola, 2005; Vladimir Mitrović, Arhitekta Đorđe Tabaković, Petrovaradin, 2005. 56-58; Vladimir Mitrović, Arhitektura XX veka u Vojvodini, MSUV, Novi Sad, 2010. 217-223; Vladimir Mitrović, Zlata Markov i Karlo Baranji, u: UPIDIV 50 godina: Na ramenima velikana, UPIDIV, Novi Sad, 2014. 65-69; Grupa autora, Umetnička topografija Novog Sada, Matica srpska, Novi Sad, 2014. 859-860; Zdravko Rajčetić, Posleratni razvoj umetničke keramike u Vojvodini, u: UPIDIV 50 godina. Tom 2. 50 godina primenjenih umetnosti u Vojvodini, UPIDIV, Novi Sad, 2017.59-127; Donka Stančić, Novi Sad: od kuće do kuće, Studio Bečkerek, Novi Sad, 2017. 445, 479; Jelena Banjac, Kolekcija unikatne keramike Odeljenja za savremenu umetnost Muzeja grada Novog Sada, katalog izložbe, Muzej grada Novog Sada, Novi Sad, 2018. 32-33, 78.

[2] Za međuratni period: Anonim, Nagrade za slikarske i vajarske radove u novoj skupštini, Politika 6. novembar 1936; Anonim, Novosadski vajarski par g-đa Zlata Markov-Baranji i g. Karla Baranji nagrađeni su drugom i trećom nagradom, Dan 8. novembar 1936; Anonim, Nov uspeh novosadske vajarke gđe Markov, Dan 28. februar 1937; Anonim, Novosadska vajarka gđa Zlata Markov dobila je prvu nagradu za figuru Ikarusa, Dan 27. oktobar 1937; Anonim, Novosadska umetnica, vajarka gđa Zlata Markov-Baranji izradila je statuu Ikarusa, Dan 15. decembar 1937;; S. “Okovani Ikarus“ Zlate Markove, Dan 15. april 1938. Za posleratni period: V. M. Srebrna medalja “Jesenjem suncu“, Dnevnik 20. jul 1969; Julije Anika, Lavovi i ljudi – izložba Zlate i Karolja Baranjija u Subotici, Dnevnik 26. jun 1970; G. D.-A. Izložba Baranjijevih u Segedinu – Veliki uspeh novosadskih umetnika, Dnevnik 5. maj 1971; J. Jovanović, Skulpture umesto vizit-karte, umetnici Z. i K. Baranji pripremaju se za izložbu u Parizu, Dnevnik 15. avgust 1971; M. Arsić, 55 godina skulpture – uz retrospektivnu izložbu Karla Baranjija, Dnevnik 2. jun 1974. 14; N. Simin, Priznanje novosadskim umetnicima – Zlata i Karlo Baranji dobili nagradu Umetničke kolonije iz Bačke Topole, Dnevnik 8. februar 1975. 14; G. D.-Arok, Od Ikarusa do Kukca i dalje, Dnevnik 2. mart 1975. 8; M. K. In memoriam: Karlo Baranji, Dnevnik 14. mart 1978. 12; M. Arsić, Višeznačni izazovi – izložbe Zlate Markov-Baranji, M. Stanojković i Z. Kečeka, Dnevnik 31. oktobar 1980. 9; Karolj Labadi, Svežina keramike, Dnevnik 14. januar 1981. 14; A. Tišma, Svet asocijativnih pejzaža – uz izložbu keramo-slika Z. Markov-Baranji, Dnevnik 24. februar 1982. 11; N. S-ć, Izložba Zlate Baranji, Dnevnik 3. septembar 1983. 9; Andrej Tišma, Pola veka nadahnuća, Dnevnik 16. decembar 1984. 12; Andrej Tišma, In memoriam: Zlatino pola veka, Dnevnik 18. mart 1986. 11; A.Va. Spomen-obeležje ponovo na Beogradskoj kapiji, Dnevnik 10. novembar 2012. 7.

[3] Tekstovi na mađarskom jeziku: Balazs-Arth Valeria, Delvideki Magyar Kepzomuveszeti Lexikon, Timp Kiado, Budapest, 2007. 118-119, 120-121.

[4] Baranyine Markov Zlata, Baranyi Karol: Elete es muvei, Forum Konyvkiado, Ujvidek, 1974; Zlata Markov Baranji, Karlo Baranji: 55 godina skulpture, katalog izložbe, Radnički univerzitet ‘Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974.

[5] Izbor intervjua: Gordana Divljak-Arok, Radom protiv starosti – intervju sa Zlatom Baranaji, Dnevnik 2. jul 1968. 10; Zlata Baranji: sve radove Temerinu – intervju, Dnevnik 14. oktobar 1973. 6; Srđan Basić, Nemir starih dana, Dnevnik 6. jun 1976; Vladislav Urban, Zlatna jesen života – razgovor sa Zlatom Markov-Baranji, Dnevnik 2. novembar 1980. 7; M. Savić, Dug sudbonosnom zavičaju – razgovor sa Z. Markov Baranji, Dnevnik 6. jul 1982. 9; Gordana Divljak-Arok, Atelje u predgrađu, Dnevnik 3. novembar 1983. 3; Nada Savković, Zlatino jesenje sunce, Dnevnik 18. novembar 1984. 12.

[6] Anonim, Nagrade našim izlagačima na Pariskoj izložbi, Politika 27. februar 1938. 14.

[7] O zgradi detaljnije: Vladimir Mitrović, Arhitekta Đorđe Tabaković, 56-58.

[8] O dobojskoj crkvi detaljnije: Anonim, Nova crkva u Doboju, Vreme 30. avgust 1938; Aleksandar Kadijević, Jedan vek traženja nacionalnog stila u srpskoj arhitekturi (sredina XIX – sredina XX veka), Građevinska knjiga, Beograd, 1997. 194-195. Zidne slike, ikone na ikonostasu i u crkvi izradila je ruska slikarka Aleksandra N. Seljanko, dok je duborez delo ruskog pukovnika Aleksandra Radkina.

[9] Zoran Manević, Dušan Babić, u: Leksikon neimara, Građevinska knjiga, Beograd, 2008. 17-19. gde je publikovana crkva u Doboju, kao i Miorag Jovanović, Srpsko crkveno graditeljstvo i slikarstvo novijeg doba, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007. gde je objavljen Babićev konkursni rad za Svetosavski hram.

[10] O zgradi ing. Radivojevića detaljnije: Umetnička topografija Novog Sada, 541-542.

[11] O zgradi Učiteljskog doma detaljnije: Vladimir Mitrović, Novosadski neimar Danilo Kaćanski (1895-1963, Građa za proučavanje spomenika kulture Vojvodine br. XX, Novi Sad, 1999. 61-61.

[12] Fotografije modela nagrađenih statua objevljane su u novosadskim novinama Dan od 8. novembar 1936.

[13] https://graditeljins.wordpress.com/2018/02/06/konkurs-za-podizanje-spomenika-kralju-petru-i-karadordevicu-u-novom-sadu-iz-1936-37-godine/

[14] Anonim, Nov uspeh novosadske vajarke gđe Markov, Dan 28. februar 1937. 9.

[15] O ovoj sarajevsko-novosadskoj školi detaljnije: Predrag V. Milošević, Mate Bajlon, arhitekta (1903-1995), Beograd, 2007. 76-77; Vladimir Mitrović, Arhitektura XX veka u Vojvodini,. 193.

[16] O Beogradskoj kapiji detaljnije: Slobodanka Babić, Beogradska kapija, u: Umetnička topografija Novog Sada, 807-808.

[17] D. Đorđević, Na današnji dan pre 20 godina srpska vojska ušla je u Novi Sad, Politika 10. novembar 1938. 7.

[18] D. Đorđević, Novi Sad svečano je proslavio dvadesetogodišnjicu upaska pobedonosne srpske vojske, Politika 10. novembar 1938. 9-10; Anonim, 20.000 građana učestvovalo u proslavi oslobođenja Novog Sada, Vreme 10. novembar 1938. 7.

[19] Đorđe Srbulović, Izrada i postavljanje replike spomen-ploče posvećene ulasku srpske vojske u Novi Sad 1918. na Beogradskoj kapiji u Petrovaradinu, Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada, Novi Sad, 2013. 5.

[20] A.Va. Spomen-obeležje ponovo na Beogradskoj kapiji, Dnevnik 10. novembar 2012. 7.

[21] O objektu Instituta detaljnije: Umetnička topografija Novog Sada, 524-525.

[22] Kralj Petar I je prikazan na kovanicama iz 1904. (50 para i 2 dinara) i 1912. (1 dinar), kao i na jubilarnoj kovanici od 5 dinara (1904) zajedno sa likom Karađorđa izvedenoj po medalji Petra Ubavkića. Lik kralja Aleksandra se pojavljuje na kovanicama iz 1925. (50 para), 1931. (10 dinara) i 1932. (20 i 50 dinara), kao i na nekoliko jubilarnih kovanica. Detaljnije: Ranko Mandić, Metalni novac kovan na području bivše Jugoslavije od 1700. godine do danas, Kupola, Beograd, 2013. 26-27, 58-64.

[23] Miodrag Jovanović, Đoka Jovanović: 1861-1953, Galerija Matice srpske, Novi Sad, 2005. 203, 212, 215; Tijana Jovanović Češka, Skulptura: Katalog zbirke Istorijskog muzeja Srbije, Istorijski muzej Srbije, Beograd, 2009. 28; Dobrila Popović Gaj, Irina Subotić, Medalje i plakete iz zbirke Narodnog muzeja i dela savremenih skulptora, Narodni muzej, Beograd, 1981. 67-69, 121.

Advertisements