Konkurs za gradnju pozorišta u Novom Sadu iz 1928/29. godine

Dobrović

Konkursni rad Nikole Dobrovića.

Arhitekta je inženjer u smislu organizatora rada i života. Pošto je njegov rad organizatorski, arhitekta svojim rezultatima utiče i na organizaciju društva. U tom [on] mora ići ispred svog vremena. (Kosta Strajnić)

Začeci pozorišne delatnosti u Novom Sadu potiču još iz prve decenije XIX veka. Tokom 1838. godine formirano je Leteće diletantsko pozorište (Srbsko-diletant sodružestvo) i to je i zvanično  početak pozorišne umetnosti u Novom Sadu. Već sledeće godine zabeležena je i prva inicijativa za podizanje pozorišne zgrade, potekla od veleposednika Servijskog i nekolicine imućnih Srba, Mađara, Nemaca i Jevreja. Plan za gradnju pozorišta te godine izradio je varoški mernik Lazar Urošević, a gradski Magistrat ga je ubrzo potom i zvanično prihvatio. Međutim, Kraljevska komora i Namesničko veće u Pešti toliko su odugovlačili sa odgovorom da su pokretači akcija na kraju odustali. I pored svih administrativnih nedaća 1961. godine je osnovano Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Dalje, tokom sedme decenije, predstave su igrane po raznim mestima u gradu, najčešće u sali Hotela carice Jelisavete. Posle nekoliko ponovnih pokušaja za pokretanje pitanja gradnje nove zgrade pozorišta, 6. decembra 1871. godine Ministarstvo građevine je ipak dozvolilo zidanje. Mesto današnjeg Trifkovićevog trga i ranije je bilo za to predviđeno. Građevinar Andeas Paulik je za ovo mesto izradio i planove za zgradu sa detaljnim rasporedom prostorija koji su kasnije poslužili kao polazište za Molnarove planove.

Na osnovu priloženih planova koje je pedantno i precizno izradio poznati varoški graditelj Đerđ (Georg) Molnar (1929−1899) može se zaključiti da je nova Građanska dvorana, barem po zamisli, bila adekvatna tadašnjim potrebama kulturnog života grada, a sa arhitektonskog stanovišta i značajna javna građevina druge polovine XIX veka u Novom Sadu. Plan je Molnar završio 25. decembra 1870. godine. Ipak, u arhivskim izvorima ne postoji dokaz da je projekat bio u celini i realizovan. Takođe, nedostaju i neki značajniji podaci o izgledu zgrade kada je ona već bila u upotrebi. Od ostalih arhivskih podataka sačuvana su svedočenja o postojanju drugih planova za zgradu pozorišta. Radi se, naime, o projektu bivšeg člana gradskog Senata Alojza Coceka (1822−1900) sa predračunom od 18 hiljada forinti, sa uračunatom radnom snagom i materijalom. Molnaru je za ovaj projekat bilo isplaćeno stotinu forinti.

Tokom decembra 1871. godine dovršena je nova zgrada pozorišta sa prostranom dvoranom i parterom, bez balkona i loža. Gledalište je bilo bogato ukrašeno. Mašinerija za dizanje i spuštanje zavesa i kulisa bila je po ugledu na onu iz beogradskog Narodnog pozorišta. Tako su Novi Sad i Srpsko narodno pozorište konačno dobili stalnu pozorišnu dvoranu, a 25. decembra igrana je i prva predstava u novoj zgradi. Sam objekat je bio odlično postavljen prema današnjoj ulici Svetozara Miletića, skoro na njenoj regulacionoj liniji sa naglašenim ulaznim tremom. Zgrada očigledno nije „pritiskala” okolinu niti je zauzimala čitavu površinu trga, već samo njegov severoistočni deo. Bilo je i žestokih protivnika podizanja dvorane na Trifkovićevom trgu, posebno su bili kivni kućevlasnici u neposrednoj okolini. Građanska dvorana je postojala sve do 1892. godine kada je porušena, čini se, više zbog političkih razloga nego zbog navodno lošeg stanja u kojem se nalazila.

Sledeću stalnu pozorišnu zgradu u Novom Sadu – Gradsko pozorište projektovao je arhitekta Vladimir Nikolić (1857−1922) po narudžbini uglednog veleposednika i industrijalca Lazara Dunđerskog (1833−1917) čija je porodica, između ostalih, ugošćavala i članove kraljevske kuće. Gradnja pozorišta trajala je relativno kratko, od 1892. do 1985. godine. Prva pozorišna predstava u novoj zgradi igrana je 4. februara 1895. godine. Projekti pozorišta nisu sačuvani, što je slučaj i sa dokumentima o izgledu unutrašnjosti. Nisu sačuvane ni fotografije enterijera pošto su glumci za takve prilike odlazili u atelje fotografa. Ipak, izgled pozorišta, kao jednog od zaštitnih znakova grada, poznat iz starije literature i sa starih razglednica. Pozorište je bilo zamišljeno u sažetom eklektičkom maniru sa ponešto plitkog fasadnog ukrasa. Zgrada je zauzimala stešnjen položaj unutar dvorišta Hotela kraljice Jelisavete (danas Hotel „Vojvodina”). Uostalom, hotel je takođe pripadao Dunđerskom, pa je izgradnja pozorišta bila i ekonomski vezana za posed porodice. Dunđerski je kao vrstan poslovan čovek zgradu odmah po izgradnji osigurao kod Osiguravajućeg društva „Šumadija” iz Beograda (reosiguranog kod „Lojda”) što je kasnije, kada je pozorište izgorelo, dovelo do čitavog niza intrigantnih tumačenja. I pored hroničnog nedostatka arhivske građe o unutrašnjosti pozorišta Dunđerskog, njegov izgled se može donekle rekonstruisati na osnovu analogija sa sličnim objektima kod nas, kao i na osnovu svedočenja starijih Novosađana. Bila je to izdužena sala sa scenom, mestom za orkestar, parterom i pomoćnim prostorijama oko ulaza i iza scene. Parter je bio nagnut, sa jednim redom loža i sa dve galerije. U dnu dvorane je bila stajaća galerija. Pozorište je moglo da primi oko šest stotina posetilaca, a, po svedočenju, dvorana je podsećala na dvoranu Somborskog pozorišta. Unutrašnjost je sigurno bila ukrašena, ali verovatno ne prebogato s obzirom na velike troškove gradnje. Ipak, za ondašnje vreme bila je to savremeno opremljena pozorišna kuća. Jedno vreme, na samom kraju veka, pozorište je zajedno sa hotelom jedino u gradu imalo električno osvetljenje. Za sve vreme tridesetogodišnjeg postojanja pozorište Dunđerskog bilo je jedno od najomiljenijih mesta kulturnog i zabavnog života Novog Sada.

Zgrada pozorišta se logično uklapala u veliki Nikolićev arhitektonski opus. Ipak, sam objekat nije dobio visoke ocene u ondašnjoj i potonjoj literaturi „jer nije najsrećnijih proporcija sem glavne fasade koja čini izvestan utisak”. Konstatacija Veljka Petrovića u Narodnoj enciklopediji Stanoja Stanojevića, da je Nikolić gradio u stilu srednjoevropske, takozvane kasarnske renesanse sa kraja prošlog veka, takođe je veoma indikativna za zgradu Građanskog pozorišta. Zgrada je izgorela prilikom požara tokom ranog jutra 23. januara 1928. godine. Dnevne novine Zastava su sutradan izvestile, sa potresnim komentarima, da je požar bio toliko strašan da se iz unutrašnjosti nije moglo ništa spasiti. Pored zgrade izgorele su i garderoba, rekviziti, arhiva, biblioteka, kulise i čitav nameštaj, šteta je bila ogromna. Od velike pozorišne zgrade ostali su samo nagoreli zidovi. Ujutro se na zgarištu okupio veći broj Novosađana, glumaca i gradskih funkcionera. Zvanični policijski izveštaj je glasio da je požar izbio iznutra i da su neispravne električne instalacije bile uzrok. Sa zgradom su nestali svi dokumenti, plakati, fotografije i sva oprema koja omogućava postojanje jednog pozorišta, tako da će Novi Sad u narednom periodu biti potpuno „hendikepiran”, bar što se tiče stalne pozorišne zgrade. Pod raznim imenima novosadsko pozorište je u narednom periodu igralo predstave po različitim gradskim objektima: do 1933. u sali Hotela „Sloboda”, potom, do 1936, u zgradi Nemačkog akcionarskog društva „Habag”, a od te godine pa do početka Drugog svetskog rata u zgradi Sokolskog doma (Spomen-dom Kralja Aleksandra I).

Paralelno sa borbom protiv spajanja osiječkog i novosadskog Srpskog narodnog pozorišta teku pripreme i dogovori vođeni oko podizanja nove pozorišne zgrade. Ubrzanjem procesa dogovaranja i odlučivanja u vezi sa novim pozorištem gradske strukture zajedno sa predstavnicima Srpskog narodnog pozorišta žele pokazati da Novi Sad zaslužuje samostalno pozorište. Događaji teku brzo, ali, kako ćemo kasnije videti, samo u početku. Na sednici Saveta grada održanoj 10. februara 1928. godine predloženo je osnivanje odbora koji će nadgledati aktivnosti oko podizanja nove zgrade i osnivanje fonda za izgradnju. Na skupštini Gradskog odbora održanoj nekoliko dana kasnije, 14. februara, prihvaćeni su predlozi i osnovan je Odbor za podizanje pozorišta čiji su članovi bili viđeni ljudi ondašnjeg života Novog Sada.

Jedna neodgovorna odluka Finansijskog odbora Skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, iz novembra 1927. godine, da se pozorišne kuće spoje na relaciji Osijek – Novi Sad i Sarajevo – Split, izazvala je pravi šok među građanima tih gradova. Ta vest je dovela do velikog neraspoloženja među stanovnicima Novog Sada, ali i čitave Vojvodine. Jedna deputacija Vojvodine je 28. februara 1928. godine posetila ministra prosvete Milana Grola tražeći kategorično da novosadsko pozorište, kao matica svih jugoslovenskih pozorišta, i dalje samostalno postoji. Ministar, inače kratko vreme i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, dao je reč deputaciji da novosadsko pozorište neće biti spojeno sa osiječkim, ali ih je obavestio da će se državne subvencije smanjiti za čak polovinu. Deputacija je u ime grada Novog Sada prihvatila sve da spase samostalnost svog pozorišta. Ipak, do administrativnog spajanja osiječkog i novosadskog pozorišta došlo je 1. januara 1929. godine i pod imenom Novosadsko-osiječko pozorište postojalo je do 20. juna 1934.

Već u martu 1928. godine poslovično štedljivi Gradski odbor odvojio je sto hiljada tadašnjih dinara za raspisivanje konkursa i izradu planova i predračuna za novu pozorišnu zgradu. Na sednici Odbora, kojom je predsedavao gradonačelnik dr Branislav Borota, donete su zanimljive, ali i protivrečne odluke – da se raspiše konkurs za zidanje novog pozorišta najkasnije do 30. septembra te godine; da se za nagrade na konkursu utvrde svote od dvadeset, deset i pet hiljada dinara; da veličina zgrade bude limitirana brojem od hiljadu gledalaca; da se uporedo sa raspisom konkursa od građevinske firme „Hope i Šental” i drezdenskog profesora Martina Dilfera naruče planovi za novu zgradu i da se za te namene isplati 15 hiljada dinara. Navedena inostrana firma ponudu je uputila preko člana Odbora dr Stevana Adamovića, a bila je, u to vreme, poznata po projektovanju brojnih pozorišnih zgrada u Evropi. Naredni letnji meseci bili su iskorišćeni za upoznavanje Pravilnika Saveza jugoslovenskih inženjera i arhitekata u vezi sa načinom raspisivanja konkursa. Građevinski savetnik grada inž. Nikola Plavšić bio je najangažovaniji u tom poslu.

Još u regulacionom planu grada iz 1921. godine predviđeno je mesto za novu pozorišnu zgradu i to idući prema novom mostu, na levoj strani Ulice kraljice Marije (danas Bulevar Mihajla Pupina), u gradskom parku. U vreme kada se to planiralo, u neposrednoj okolini nije bilo izgrađenih objekata, sem Doma narodnog zdravlja (arh. Georije Šreter, 1923−1925). Tokom tridesetih godina prostor u okolini planiranog mesta bio je popunjen objektima savremenih novosadskih, ali i gostujućih arhitekata. Sam plato za pozorište bio je razmera 63 x 83 m, a mesto za zgradu 40 x 63 m. Visinska razlika u odnosu na Bulevar dostizala je 3,5 m. Ovaj zanimljivi deo Novog Sada – Mali Liman – bio je izazovno mesto za gradnju i mnogi su se trudili da dobiju zemljište baš na toj lokaciji. U blizini mosta je bilo predviđeno i mesto za novu Pravoslavnu crkvu, ali se od toga kasnije odustalo.

Prvobitni sastav Ocenjivačkog odbora, oko kog je kasnije bilo mnogo problema, saznajemo iz predloga tehničkog savetnika grada Gradskom savetu od 7. avgusta 1928. godine. Za predsednika predložen je novosadski graditelj i ministar agrarne reforme David Daka Popović, a za njegovog zamenika gradonačelnik dr Branislav Borota. U Ocenjivačkom odboru bili su još i inž. Milan Panjković i, u predlogu nije naznačen koji, jedan profesor Visoke škole u Beogradu. Iz teksta konkursa, uobličenog septembra 1928, Ocenjivački odbor je započeo rad u sastavu: Branislav Borota, Toza Jovanović, profesor Tehničkog fakulteta iz Beograda, Jožef Plečnik, profesor Tehničkog fakulteta iz Ljubljane, dr Stevan Avramović, advokat i član Odbora grada Novog Sada, i Nikola Plavšić, gradski inženjer. Iz nepoznatog razloga Savet grada samo nekoliko dana kasnije poziva beogradskog arhitektu i profesora Andru Stevanovića da uzme učešće u komisiji za konkurs ali se on tom prilikom nije odazvao. Što se tiče Plečnika, nema dokaza da je učestvovao u radu komisije. Najzad, konačan sastav konkursne komisije nalazimo tek u zapisniku Ocenjivačkog odbora po prispeću radova – Branislav Borota, arh. Dragiša Brašovan, dr Stevan Adamović, Nikola Plavšić i tadašnji direktor pozorišta Petar Konjović. Kako vidimo, Ocenjivački odbor nije zadovoljio uslove Jugoslovenskog udruženja inženjera i arhitekata u kome se izričito zahteva da članovi komisije budu stručnjaci. Nebriga, neažurnost ili smišljeni postupak – to danas ne možemo sa sigurnošću utvrditi. Verovatno je sastav komisije bio problem, ali i razlog što se čekalo do decembra iste godine da bi se i zvanično raspisala konkursna utakmica.

Konačno, 8. decembra 1928. godine raspisan je konkurs za novu zgradu pozorišta u Novom Sadu. Bio je to, po svemu sudeći, pozivni konkurs na kome su mogli učestvovati samo arhitekti i inženjeri Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca koji su se nalazili u zemlji ili u inostranstvu. Raspisani konkurs nije obavezivao Opštinu grada Novog Sada da bilo kome od autora nagrađenih ili otkupljenih radova poveri i izradu definitivnih planova za novu zgradu. Sačuvan je spisak učesnika na kome se nalazi veliki broj poznatih jugoslovenskih arhitekata i graditelja toga vremena. Spisak sadrži preko šezdeset autora sa adresama i signaturama poziva. Na spisku su, između ostalih, arhitekti Dimitrije Leko, Jovan Ranković, Gojko Todić, Miladin Prljević, Milutin Borisavljević, braća Branko i Petar Krstić, svi iz Beograda. Neki od najpoznatijih arhitekata beogradskog modernizma − Milan Zloković, Branislav Kojić, Dušan Babić i Branislav Ristić − pominju se kao učesnici van glavnog spiska u jednom od izveštaja Senata. Kako smo već videli, i vodeći predstavnik srpske moderne Dragiša Brašovan učestvovao je na konkursu iako je bio član Ocenjivačkog odbora. Na spisku nije ni arh. Nikola Dobrović, koji je kao Vojvođanin bio jedan od najaktivnijih oko konkursa. Iz Zagreba na konkurs su pozvani Alfred Albini, Milovan Kovačević, Rudolf Lubinski, Edo Mikloš-Štajner, Juraj Najdhart, Viktor Hećimović, Bogdan Petrović i Zvonimir Požgaj. Iz Ljubljane na konkursu su učestvovali Hugo Šel, Stanislav Rorman, Janko Omahen, Domentijan Šerajnik i dr. Od domaćih, novosadskih arhitekata na konkursu su učestvovali mladi arhitekti Lazar Dunđerski i Đorđe Tabaković. Na spisku se nalazi i veći broj arhitekata iz manjih gradova Kraljevine, na prvom mestu je tu poznati sarajevski arhitekta Isidor Iso Rajs, zatim Vladimir Antolić, koji je tada živeo u Bjelovaru, inž. Jan Zabrana iz Niša, arh. Branislav Marinković, nastanjen u Parizu i dr.

Uslovi konkursa su bili prilagođeni uslovima Jugoslovenskog udruženja arhitekata i inženjera: sve osnove je trebalo predati u razmeri 1:200, dva preseka od kojih glavni 1:100, a drugi 1:200 i tri izgleda fasade, od kojih dva glavna u razmeri 1:100 i sporedni 1:200. Učesnicima je bilo dozvoljeno da na posebnim listovima obrade retko upotrebljavane ili sasvim nove konstrukcije. Uz sve nacrte trebalo je priložiti i aproksimativne troškove u kojima je ustanovljena cena ukupnih radova u vidu jednačine cene po broju sedišta u pozorištu, s tim da je kapacitet bio limitiran na broj gledalaca od 800 do 1.000. Predračunska svota nije smela prelaziti ondašnjih 12 miliona dinara. Uz ove opšte uslove bilo je naznačeno još i to da u prizemlju pozorišta ne mogu biti lože i da je plasiranje zgrade ograničeno, pošto samo gradilište na rubu današnjeg Dunavskog parka dozvoljava ograničene konture zgrade. Svaki sastavni deo konkursnog rada morao je biti označen geslom, šifrom kojom je obeležen zatvoreni koverat sa imenom, zanimanjem i adresom učesnika. Ova činjenica je u znatnoj meri otežala ispitivanje pojedinosti oko samog konkursa i autorstva poznatih radova, pošto većina imena autora nije nikada i nigde objavljena niti publikovana. Rok za predaju radova je sa prvobitnog 16. februara naknadno produžen do 5. marta 1929. godine. Na konkurs je prispelo 39 radova koji su tokom aprila iste godine bili izloženi na uvid javnosti u danas nepostojećoj zgradi Matice srpske na glavnom gradskom trgu.

Pod naslovom „Nagrade planovima za pozorišnu zgradu”, Zastava (od 31. marta 1929) donosi vest da je posebni odbor koji je pregledao i ocenjivao planove za novu zgradu pozorišta doneo odluku da se prva nagrada ne izda nikome, a ostali planovi nagrađeni su ovim redom – drugu nagradu dobio je plan pod lozinkom „Režiser” (arh. Lazar Dunđerski), treću „Dunav – Osijek” (arh. Alfred Albini), a otkupljeni su još i planovi pod šiframa „Broj 9” (arh. Nikola Dobrović), „Novi Sad” (arh. Đorđe Tabaković), „Dubravka” (arg. Gojko Todić), „Thaleia” (arh. Branko i Petar Krstić) i „Nada” (arh. Edo Mikloš Štajner).

Kako vidimo, nijedan od projekata nije bio primljen bez bitnijih primedbi. U isto vreme pregledani su i radovi „tajnog savetnika” Martina Dilfera iz Drezdena i arh. „Hopea i Šentala” iz Beča, od kojih je Gradski savet naručio generalne planove za novo pozorište i zaključeno je da oni zadovoljavaju sve predviđene uslove. Nije sasvim jasno kako je došlo do ovog čina koji je u suštini rušio čitavu konkursnu proceduru, ali se može pretpostaviti da je i tada, kao i danas, bilo mnogo lobista koji su imali finansijske i lične interese da podrže jednu ovakvu odluku. Ipak, pošto navedeni arhitekti nisu bili domaći državljani, njihovi radovi nisu mogli biti redovno usvojeni jer bi se time grubo narušila konkursna pravila. Na odluke konkursne komisije bilo je mnogo pritužbi, od onih za nekompetentnost žirija do onih zbog protežiranja domaćih arhitekata. Najzanimljiviji momenat u toj polemici je svakako pritužba poznatog arhitekte Nikole Dobrovića koji je tada živeo i radio u Pragu. On se u dva navrata obratio direktno predsedniku žirija, gradonačelniku dr Branislavu Boroti. U prvom dopisu od 31. maja 1929. godine Dobrović se žali na postupak arh. Brašovana i zahteva isti tretman i za sebe. U istom pismu Dobrović brani svoj rad poredeći ga sa tadašnjim strujanjima u evropskoj arhitekturi i žali se na nestručnost žirija. Drugo Dobrovićevo pismo, od 26. novembra 1930. godine, nešto je umerenijeg tona. U njemu Dobrović Gradskom savetu predlaže sledeće: „Ako Grad Novi Sad pristane da se pozorište podigne prema planovima koje sam ja projektovao i ako se meni poveri izvođenje gradnje, ja ću, pošto mi stoji na raspoloženju jedna jaka finansijska gruša čeških finansijera iz Praga, staviti sav za izgradnju pozorišta potreban kapital u iznosu od oko jedanaest miliona dinara na raspolaganje. Obavezujem se izvršiti gradnju strogo prema projektu od najboljeg materijala i najcelishodnije izvedeno.” Predlog je odbijen s obrazloženjem da bi Grad bio vezan u pogledu izbora nacrta i izbora izvođača.

Izbor arhitekte bio je i posle završetka konkursa dugo aktuelan, kao i traženje načina finansiranja izgradnje nove pozorišne zgrade. Na svojim redovnim sednicama Odbor za izgradnju pozorišta iznosio je niz različitih predloga – da se izrada planova za pozorište poveri arh. Dragiši Brašovanu, potom da se Brašovan i Đunđerski udruže u projektovanju ili, pak, da se Dunđerski udruži sa Tabakovićem. Od mnoštva, u najmanju ruku čudnih predloga, treba izdvojiti i onaj inž. Miloja Matića koji je predlagao da se mimo svih konkursa i prethodnih odluka izrada projekta poveri Branku Tanazoviću ili Peri Popoviću, doajenima srpske arhitekture toga doba. Jedan od predloga bio je i da se ponovi konkurs na kome bi tom prilikom učestvovali samo arhitekti čiji su radovi nagrađeni ili otkupljeni – Dunđerski, Albini, Tabaković, Dobrović, Todić i, naravno, neizbežni Brašovan. Odluke, sastav i način rada žirija izazvali su buru negodovanja i u Udruženju jugoslovenskih inženjera i arhitekata. Maja 1930. godine Udruženje obaveštava Opštinu Grada da je na njen zahtev delegiralo predstavnika koji bi ušao u novi Savetodavni odbor za izradu konačnih skica za novu pozorišnu zgradu. Iz beogradske sekcije izabran je arh. Dimitrije Leko, iz zagrebačke biran je inž. Josip Driak, inspektor Narodnog kazališta i profesor Državne tehničke škole u Zagrebu, dok ljubljanska sekcija nije poslala svog predstavnika. Taj Savetodavni odbor kasnije je već poslovično menjao sastav. U njegovom radu učestvovali su i gradonačelnik Borota, tehnički savetnik grada, inž. Nikola Plavšić i, naravno, Dragiša Brašovan. Komisiji je kasnije priključen kao član i Vojin Petrović, šef tehničkog odeljenja Hipotekarne banke, koja se pojavljuje kao mogući investitor. Odbor se posle mnogo peripetija sastao u novembru 1930. godine i zaključio da nema potrebe da se raspisuje novi konkurs pošto nagrađeni i otkupljeni radovi čine dobru osnovu za izradu konačnog projekta. Pri tom, Odbor je zaključio da bi moderna arhitektura bila sasvim primerena novoj zgradi pozorišta pošto je deo grada u kom se zgrada imala podići uglavnom izgrađen u modernom stilu. Odbor je u proširenom sastavu tokom 1931. godine doneo i konačnu odluku o izboru arhitekte. Za izradu planova honorarno su bili pozvani novosadski arhitekti Lazar Dunđerski i Đorđe Tabaković, kao prvonagrađeni. Odbor je preko gradskih službi obezbedio tehničko osoblje i prostor za rad. Međutim, Dunđerski i Tabaković odbijaju ponudu pod datim, honorarnim uslovima, jer je, između ostalog, ona sadržala obavezu da se autori moraju pridržavati jedne od verzija koju je izradio drezdenski prof. Dilfer. Inače, oni su, kao vodeći novosadski modernisti, već sarađivali na projektu zgrade Crvenog krsta, koji nije realizovan. Profesionalna saradnja ove dvojice arhitekata je ubrzo prekinuta kada su obojica odlučili da nastave sa samostalnim projektantskim karijerama.

Žestoki kritičar novosadskog konkursa Kosta Strajnić je lucidno komentarisao rezultate u Letopisu Matice srpske (knj. 321, sv. 3, Novi Sad, 1939): „Šta da se kaže o neupućenosti Saveta [komisije] kada je za bogate honorare poručio projekte kod trojice nemačkih arhitekata čija su imena u savremenoj arhitekturi u Nemačkoj bez ikakvog umetničkog značaja?! Kada se već trebalo apelovati za strance, i to Nemce, trebalo je voditi računa o njihovim najpoznatijim imenima koja se uvažavaju ne samo u Nemačkoj nego i van njezinih granica. Mesto na prof. Martina Dilfera i ’građevinskog savetnika’ Hopea i Šentala, trebalo se obratiti ličnostima kao što su Peter Berens, Hans Polcig, Bruno Taut, Erih Mendelson, Adolf Majer ili Valter Gropijus.” Zanimljivo je videti knjige i publikacije poznatih evropskih arhitekata koje Strajnić preporučuje čitaocima – Oto Vagner, Le Korbizije, Valter Gropijus, Peter Majer, Ludvig van der Roe, Adolf Los.

Već tokom 1930. godine u dokumentima Saveta grada nailazimo i na prve nagoveštaje odustajanja od gradnje pozorišne zgrade. Ne treba ni pominjati da je razlog za to, u datom trenutku, bio isključivo finansijske prirode pošto je projektovana izgradnja poskupela na fantastičnih 15 miliona dinara. Loša ekonomska situacija izazvana devalvacijom i teškom ekonomskom krizom, koja je tih godina vladala i u svetu i kod nas, dovela je do nemogućnosti da se obezbedi redovno finansiranje radova na izgradnji pozorišta. Na to je uticala i činjenica da Novi Sad u to vreme nije imao rešeno pitanje vodovoda i kanalizacije. Gradu su bile potrebnije, kaže se u zapisnicima Saveta, zgrade za oblast, pravosuđe, državne organe, a školskih zgrada je manjkalo. Jedini ondašnji list na srpskom jeziku u Vojvodini, Jugoslovenski Dnevnik, preko čitave naslovne strane od 26. aprila 1931. donosi tekst člana Gradskog obora i beležnika Predraga Klicina u kome se detaljno pretresa finansijska problematika u vezi sa podizanjem nove pozorišne zgrade. Autor napominje da postojeći fond za podizanje zgrade – do tada je bilo prikupljeno oko pet miliona dinara – nikako nije dovoljan i da se za finansiranje podizanja zgrade treba tražiti pomoć državnih i oblasnih organa ili eventualno zahtevati neki namenski kredit koji bi bio podignut za račun Grada.

Nekoliko narednih godina utrošeno je na beskonačne rasprave sa nezadovoljnim učesnicima konkursa. Aprila 1936. pomenuti Predrag Klicin, tada šef Kulturnog odeljenja gradskog poglavarstva, obraća se predsedniku Opštine i u dugom zapisu ga obaveštava o neslavnoj istoriji čitavog problema oko podizanja nove pozorišne zgarde. U dopisu se predlaže smanjenje zamišljenog kapaciteta pozorišta za pet do šest stotina mesta, što bi znatno umanjilo i ukupnu sumu za podizanje nove zgrade. Sličan dopis skoro istog sadržaja uputila je Uprava pozorišta Kraljevskoj Banovskoj upravi, odnosni njenom Prosvetnom odeljenju februara 1937. godine. Pozorište se u međuvremenu uselilo u Narodni spomen-dom (Sokolski dom arh. Đorđa Tabakovića) svečano otvoren još 1. februara 1936. godine. U tom dopisu Uprava se žali na zgradu i govori o nemogućnosti rada i normalnog razvitka pozorišnog delovanja u njoj. Uostalom, ova zgrada nije ni projektovana za pozorište već za potrebe Sokolskog društva. Treba napomenuti da je arh. Tabaković prilikom projektovanja Doma morao pred očima imati Dobrovićev konkursni rad jer je rešenje reprezentativnog ulaznog trakta previše slično da bi bilo samo puka slučajnost.

Od svih sedišta novoustrojenih banovina jedino Novi Sad u to vreme još uvek nije imao adekvatnu pozorišnu zgradu. U pomenutom Klicinovom dopisu se čak pominje i činjenica da su sredstva za podizanje nove zgarde – bar veći deo – sakupljena ili da se mogu sakupiti, ali da je najveći problem u nedostatku nacrta i planova. Priča o podizanju pozorišne zgrade, u istraženoj obimnoj arhivskoj dokumentaciji, na ovom se dopisu praktično i završava. Novi Sad je očigledno zbog niza personalnih problema, nestručnosti aktera i njihovih sujetnih odluka, kako komisije tako i upravnih organa Grada, izgubio priliku da dobije novu savremenu pozorišnu zgradu.

Vladimir Mitrović

Rad Muzeja Vojvodine, sv. 36, Novi Sad, 1994, 209−218.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s